Сусрет са поезијом: Бојана Ступар и наши ђаци у Библиотеци „Вук Караџић“

У понедељак, 9. фебруара, у градској библиотеци ученици 2. и 3. разреда наше школе имали су част да се друже са Бојаном Ступар, песникоњом за децу из Новог Сада, која нам је указала част да своју нову књигу „У науци не постоје бауци“ први пут представи управо ковинској најмлађој публици. У врло спретно вођеној интеракцији, наши су ђаци имали прилику да о разним стварима поразговарају са песникињом – од тога кад је почела да пише књиге и колико времена треба да се једна књига напише, до тога да ли маме треба да се шминкају или су и без тога најлепше на свету, закључујући иза свега да баш има много најлепших мама на свету, нашминканих и ненашминканих. Гледајући ове разговоре са стране, могли сте се наизменично дивити невероватним дечјим питањима с једне стране, збуњивати се знањем које смо често склони да деци порекнемо, али и грохотом се смејати коментарима и невероватним и чудесним реакцијама, потпуно неспутаним и природним, какве само деца имају. Јасно је да тако нешто можете да добијете само ако и са друге стране имате инспиративног саговорника, каква је управо сјајна Бојана Ступар, чија се поезија овог преподнева слушала од првог до последњег стиха са пуном пажњом. Тако су, иако спаковани у своје зимске јакне које су одбијали да скину јер су планирали да умакну што пре кућама, наши ђаци остали у потпуно нестварном, готово бајковитом простору ковинске библиотеке, ваљда најлепше на свету (као и маме што су најлепше) – не само до краја, него и иза краја, ширећи своје дечје погледе према песникињи и упијајући сваку реч и свако питање, па онда чекајући тренутак кад ће се и сами огласити. На крају су и заборавили да су у јакнама.

Такав је био понедељак преподневни. И тако је то са поезијом!

Да је ко могао да завири у тренутке који су се дешавали тамо, коначно би поверовао да се књижевност враћа на велика врата у дечји свет. Без трунке фолирања и намештених питања, могли сте видети како их стихови носе, носе…

Но, није то дошло само: неко је смислио стихове, неко је, пре него што се нашминкао, подарио тој деци доброту, лепоту и љубав, неко је ону библиотеку претворио у чаробни свет, а неко је препознао да је важно направити сусрет детета и песника. Ако би тако остало и ако би оваквих сусрета било више, свет би био једнако широк и леп као оне њихове очи док су слушали стихове…

Да нам је један такав свет!