„Слободно место“ за Дан школе

У петак, 14. новембра прославили смо Дан школе. Школа без школе, ђаци из туђих школа, колеге без зборнице...

Ипак, да нас не заборави лако овај град и они због којих радимо – уз мало позоришних чаролија освануо је још један тренутак у ком смо се појавили да нас се сетите!

Најављујући овај догађај, поменули смо све што има да се каже: растурени и не баш највеселији, често љути једни на друге и на цео свет, разумемо да је све последица потпуно изокренутих околности које живимо.

Ипак, тог петка били смо опет скупа и били смо опет школа, па су нас после позоришне представе, одигране тога дана чак три пута, у очим наше публике – разног узраста и разних профила, изненадиле – сузе.

„Слободно место“ је још једна представа драмске секције ОШ „Ђура Јакшић“. Инспирисана је „Стилским вежбама“ Рејмона Кеноа и „Ђурини ђаци“ већ су је једном играли – пре више од двадесет година. Сада су тадашњи Ђурини Кеноовци  одрасли људи, али се овоме, рекло би се по бројним реакцијама, радују и даље. Овим смо обрадовали и свог колегу, сада легендарног професора физике у пензији, чија је жеља тада била да му режирамо Кеноа, али је случај учинио да је тада не погледа, јер је у време Дана школе пре две деценије завршио у болници. У петак нас је обрадовао када смо угледали да се сместио у једно од слободних места да гледа „Слободно место“, да замени оно давно , режирано за њега.

 Иако неки други клинци сада играју Кеноа, а прилике из аутобуса од пре двадесет година и ове данас значајно су промениле контекст, одиграли смо је да је виде сви којима смо је обећали и сви који су наша највећа снага: наши ђаци, колеге, родитељи и пријатељи школе. Верујемо да је свако од њих имао своје разлоге за те стакласте очи на крају представе и не можемо да проникнемо шта је кога померило оном дечјом игром у петак, јер ничег ту тужног није било: бркати возач се жалио на гужву у саобраћају, баба је унуку носила заборављен прибор за ликовно, инфлуенсерка је снимила свој одраз у камери, дечак је тражио своју баку и отишао првим аутобусом (па можда није покисао), новинарска екипа нашла је ексклузиву у кенгуру, штребер је измерио све факторе новембарских атмосферских и аутобуских околности, алапаче су „слагале утиске“, осмак је свирао поезију, а кишобрани су певали свој новембарски сонг. Аутобус као аутобус – само је каснио, киша, као и свака нвембарска – само је падала. Из те наше игре потекло је много емоција и оставићемо их својој публици као стари, добри катарзични позоришни миг.

Наш је утисак, осим тих ненадано измамљених суза, био осећај среће што су нам дошли гости, што смо, после много труда – дечејег и свог, после трагања за слободним местом за пробе, за школске часове, за мисли и идеје, после трагања за овим Слободним местом са великим словом, нашли решење и даровали оно најбоље знамо.

Посебну љубав и безграничну захвалност шаљемо својима ђацима у публици. Ми се добро познајемо и знали смо да може да буде којечега током представе, било је раније – није да није. Али – у новом приликама заволели смо се снажније и дубље и довољно је било да се разумемо емоцијама и да добијемо најтоплији пријем и подршку баш од њих! То нас је огрејало као и оне сузе, као колега у публици, као сусрети којих је тако мало. Тог дана били смо више него иста школа, били смо љубав окупљена у позоришној сали и то не пролази ни сада, а вероватно никад неће ни проћи!

Захваљујемо се свима, јер... Није да нам није важно и није да заборављамо шта чините за нас...

Пријатељи из Центра за културу дали су нам и учионицу за прваке и салу за пробе и увек су уз нас, то је пријатељство које не престаје деценијама!

Пријатељи из других школа сместили су нас код себе и дошли да нас виде!

Пријатељи из Покрајинског секретаријата за образовање уважили су наш позив и посетили нас кад нам то није безначајно!

Наши директори из неких старијих времена доласком су евоцирали своју љубав!

Наше колеге – садашње и бивше, засјале су у сали очима и присуством...

Наши ђаци – бивши и садашњи смешкали су се и љубили се са нама...

То су тренуци који овакве дане учине великим, а осећања се слежу дуго, јошдуже остају у нама.

Хвала вам свима! Хвала бескрајно свима! Ово је и због вас и због нас, највише због деце, јер они памте кад изађу на позорницу, али умеју да упамте и речи својих наставника када их моле да својим лепим понашањем покажу колико воле своју школу!

Наша је мисија испуњена и, док не нађемо своје старо место, имамо ово своје „слободно“, да још мало лепоте удахнемо, па да наставимо где смо пошли.

Хвала свима, а дођите нам опет!

Срдачно,

„Ђурини“, бивши и садашњи – сви!