Учитељица Весна Анђелков

У петак, 6. октобра, последњег дана Дечје недеље, ђаци и наставници Основне школе „Ђура Јакшић“ имали су једну једину, али некако за нас највреднију активност у целој недељи: испраћај у пензију наше легендарне учитељице и колегинице Весне Анђелков. То да се она опростила од своје катедре баш на крају Дечије недеље, некако је испало случајно, а можда и није тако... Можда некако све ипак дође на своје, па нам је овогодишња Дечја недеља дошла некако потпуно посебна и друкчија од осталих. Нешто смо урадили, нешто смо научили, баш како треба да буде у Дечјој недељи и како јесте обележен век овог великог радника просвете каква је учитељица Весна Анђелков.

У мноштву дивних, дирљивих и великих речи које су изречене тог дана у зборници школе на свечаној седници Наставничког већа, заказаној само овим поводом, мноштво је засигурно остало и неизречено, али верујемо да је остало у срцима и главама многих генерација ђака које је Весна испратила, обликујући их годинама у својој учионици. Сигурни смо да је незаборавни део свако од ђака понео по свету, где год да су данас... То је оно што и јесте најлепши и најсветији део нашег посла, то је оно што нас чини усправним и у годинама померених вредности, мањка поштовања за овај позив и неразумевања за важност онога што радимо. Нешто тако изговорио је и отац  Душан, када је овог петка говорио о позиву просветних радника и о Весни као једном посебном делу мозаика који заувек остаје, чак и када напустимо своје учионице и препустимо ђаке неким новим комадићима истог мозаика.

Прикупљајући фотографије које би испратиле овај чланак, дирљиво је било гледати цео један радни век и историју у малом – све је стало у причу која почиње Весниним  детињством у нашој школи, у коју се као васпитач вратила давне 1984, а коначно постала стални део колектива од 1989. и од тада из генерације у генерацију изводила најбоље (без мрве претеривања) ђаке. И колеге које јој нису биле најбољи пријатељи за њу су вазда говорили да је најбоља, а када се приближило време да јој тражимо замену, запитали смо се озбиљно како да решимо проблем чињенице да нам је место најбољег упражњено и да нам ваља потражити достојног, како би школа сачувала бројност ученика. Ма колико некима безначајно ови редови звучали – онај ко размишља о својој школи и добробити за школу, зна колики је комплимент у овим разговорима, које није чула, исказан Весни. Потпуно заслужен, до последњег слова. Свака реченица о њеном раду била би вишак и личила на празнину спрам онога што је она радила у својој уичионици од првог до последњег дана.

Фотографије које прилажемо говоре о данима пионирских марама и капица (као неком времену из нествара), данима са лицима која су следила, али и данима тек минулим, јер је једну генерацију управо испратила. Цео један радни  век стао је у нешто фотографија и нешто прилично немоћних речи да се објасни снага онога што је доносила Весна радећи свој посао и што смо делом осетили овог петка, када су је деца и колеге громким аплаузом поздравили у ходнику школе пре почетка наставе. Испред школе сачекали су је ђаци и родитељи које је управо испратила у пети разред и генерација тек стасалих средњошколаца... Весели и разбежани балони које су деца пустила у овој прилици, сачекали су радници на градилишту преко пута школе и украсили свој свет, па је сва та лепота, нежност, радост и љубав, распршена на све стране, симболично постала свеопшта, започета великим именом наше колегинице и учитељице Весне Анђелков, у дану када смо завршавали Дечју недељу – недељу деце, даривану од оне која је цео свој век посетила баш њима.

Весни Анђелков, учитељици и драгој колегиници, желимо свако добро, деци коју је учила желимо још много тако посвећених људи у свом животу, а деци која тек долазе још делића у мозаику Ђурине школе какав бележи њено име, јер од добрих мозаика направићемо бољи свет, што и јесте била Веснина мисија. Највећа захвалност и највећи поздрав за одлазак у пензију нашој Весни нека буде обећање да ћемо се трудити да је наследимо!

Хвала за све!

Колектив Основне школе „Ђура Јакшић“