На крају полугодишта, на крају године, на крају крајева – поздрав из света културе!

После одласка драге колегинице Маше Вулетић из наше школе, две наставнице српског језика наставиле су да раде све оно на шта су ученици, родитељи и наши суграђани навикли: сајмови, посете позориштима, организације културних активности и учешће у њима. У маниру истих наставница – Марије Михајлов Ђорђевић и Данијеле Станковић Ћулибрк, свака организација праћена је углавном кашњењем или потпуним изостанком писанија о ономе што се у школи ради. Некако се увек надамо да су све то успели да испрате они који су директни учесници или најближи њима, али је ред да се макар на крају полугодишта, а ево, и на крају године, на крају крајева обратимо макар сажетком онога што је красило минули период, а на сваки начин, сигурни смо, многимa улепшало и обогатило време везано за школу, наставу и учење.

После бројних активности везаних за Дечју недељу, коју смо углавном испратили чланцима на школском сајту, те посете Народном музеју и Народном позоришту, о чему је такође писано, уследио је организован одлазак на Међународни сајам књига у Београду. Овогодишњи је био у знаку стрепње и евоцирања успомена на све дане проведене на овој манифестацији – од детињства, када смо са својим наставницама посећивалe сајам, преко дана у улози наставника наше школе, па све до тог петка, 27. октобра, када смо, заједно са својим ђацима, крочилe на добро познато тле Београдског сајма, можда последњи пут баш ту и последњи пут у оваквом формату. Отуд такве емоције. У дечјим главама, међутим,  стајао је неизмеран број идеја и надања на шта ће ове године наићи. Пред дечијим очима убрзо се, чим су крочили у чувену халу један Београдског сајма, десио паралелни свемир – мноштво људи и свуда около књиге. И онда се, колико год да су очекивали само јутјубере, инфлуенсере, гејмере и познате личности са којима би се фотографисали, догодило да их је књига увукла својом чаролијом у себе, па су, неколико сати касније, изашли пуни утисака, са књигама у рукама које су листали и раздрагано показивали својим наставницама. У временима и невременима – то и јесте увек био циљ посета Сајму књига: да свако дете које прође кроз наше учионице има прилику да уђе у свет безвремености. Књигом, како иначе! У учионицама десиће се наредни кораци: разумети шта у књигама пише, па онда и раздвојити истину од неистине, а у коначном и истину од преваре. Последњи или не, и овај сајам нас је разнежио због дечјих утисака, ведрих и насмејаних лица и ручица пуних књига, које су, бар тог дана, опет биле у моди.

Новембар и децембар били су у знаку позоришта. У новембру су ученици ОШ „Ђура Јакшић“ имали прилику да поново посете Народно позориште. Занимљиво је да су га у првој овогодишњој посети видели иза кулиса, сазнавали како ради сцена, разгледали оно што ствара магију, а овога пута су гледали занимљиву позоришну представу  „Илузије“, која је за тему такође откривала магију стварања позоришног дела, али овог пута са глумцима који глуме себе у представи и док праве представу. Разоткривање илузија било је тако добро, да су деца, али и одрасли у гледалишту, непрестано били на ивици јесу ли на позоришној представи или у позоришној представи. Још занимљивији били су коментари ученика, који су до краја остали збуњени шта су то видели, па је било и оних срдити попут наше ученице, која је за ситуацију када глумац, глумећи себе, љутит одлази са позорнице, резигнирано коментарисала: „Јеси видела оног што је отиш'о?! Или глуми или немој да глумиш, на шта то личи?“, на шта јој друга узвраћа са: „Али... Ја нисам баш сигурна је л' то тако треба да буде или је...“ Дакле, илузија је успела, позориште их је увукло у себе и натерало да мисле, да се упитају, што, сложићемо се, и јесте први корак ка здрављу, можда и неком укупном оздрављењу у будућности, куда и водимо своје ђаке, учећи их да гледају, мисле и закључују својом главом. Има ли лепшег начина да се нешто научи него кроз илузију и то позоришну? И то ни мање ни више, него у Народном позоришту у Београду. Уследио је ноћни повратак у стварност и сутрадан јутарња смена, у коју су храбро упловили, као да нису скитали Србијом до пола ноћи!

Децембар је, ипак, био најлепши и најпродуктивнији, али и најзгуснутији! Иако је у писменим задацима децембар углавном личио на бајковите и миришљаве вечери у маминој кухињи, где деца помажу у припреми слаткиша, школски децембар био је знатно разуђенији и узбудљивији. Осим годишњих провера из „свега и свачега“, када, како каже један ученик у свом писменом задатку „сви полуде – наставници зато што су спремили сто контролних задатака, а деца зато што су се већ распустила“, драмска секција Основне школе „Ђура Јакшић“ вратила се у акцију. Новембарске читачке пробе из учионица преселиле су се у позоришну салу Центра за културу Ковин, где се новогодишња представа школске секције приближавала својој коначној форми. Отпочеле су свакодневне пробе пре или после часова, зависно од смене када су деца била на настави. Иако кашљуцави, шмрцави и болесни, долазили смо на вишесатне пробе, а дечија спремност да раде после целодневног боравка у школи, поред бројних одговарања и поправљања оцена за крај полугодишта,  унела је посебну енергију која сама по себи ствара чаролију. Треба имати на уму да је реч о деци која некако изнова граде школску позоришну сцену, будући да је драмска секција имала извесну паузу у раду још од дана короне... Тако су нам отишли стари глумци, који увек нешто науче нове, па је овога пута било нешто неизвесније хоћемо ли стићи... И пробе су текле... Стигли смо до костима, кад смо заједно отишли поново у посету Београду, овога пута у позориште „Атеље 212“, где смо гледали представу „Посадити дрво“ са Бранимиром Брстином у главној улози.

Цео децембарски одлазак у позориште део је дуге традиције наше школе, која подразумева одлазак у град окићен празничном расветом, па су деца имала додатни ужитак у чарима предновогодишњих улица града, које су нудиле шарене бомбоне и лилихипе, фотографисање са Деда Мразом (који „узима паре“, али су наши мудри малишани решили да се ценкају и добили повољне услове за фото-моменте), фотографисање у кабини (у које су такође унели чаролију групне среће на моментално израђеним фотографијама). Окрепљени градском хладноћом и дрангулијама са београдског Трга републике, потом су се удобно сместили у позоришна седишта и одгледали представу као прави зналци – кажу – ова им је била најбоља: отац и син, како традиција налаже, саде дрво, дрво је, испостави се, пластично и без корена јер купљено код Кинеза, али на терену за голф, где се садити не сме, јер је у поседу мафијаша на робији. На крају – дрво је посађено и сви су срећни, а традиција садње, иако нешто измењена, има срећан завршетак. У духу празника: срећан крај или какав год , да свако разуме како му драго!

Сутрадан опет у позориште, град Ковин. Овог пута на сцени смо ми, а у публици прво предшколци, па наши малци од првог до четвртог разреда, а на крају старији другари, маме, тате, наставници и сви који нас воле. Директорка школе – трећи пут.

Део новогодишњег сценског репертоара, позоришно-музичког матинеа, како смо га назвали, чинио је и школски хор и талентована деца која су свирала на клавиру, сви вођени наставницом музичке културе Снежаном Качином, која је осмислила музички наступ наших ђака, вођена празничним репертоаром, те тако на свој начин музиком изнела сву лепоту предстојећих празника, додатно дочарану и бојама дечјих костима, које нас воде у овај део године. После њих, на сцену су стали и глумци...

Ове године наша драмска секција припремила је за своју публику представу „Мама, шта ако шпагете оживе?“, према сценарију Србијанке Станковић, а у режији и реализацији две поменуте наставнице, којима је у позоришту (а и иначе) помоћ увек још једна: Оља Новокмет. Сценарио је, по обичају, претрпео измене, а прича добила и Деда Мраза, виле и вилењаке, уз већ постојеће јунаке: Мрак, Страх и Храброст, Лазара и Калину, Љубав, Веру и Наду, маму и тату... Мноштво је тога носила ова наша представа: да је могуће у једном договору иза сцене између два наступа сваку од три представе у истом дану одиграти на различит начин, који је диктирао, на пример, састав публике (па су се тако у сценарију нашли и васпитачица Цеца запредшколце, а наставник Гојко и наставница Ања, наставник Роби и наставник Саша, („нема везе што више не ради у школи“) за публику у вечерњем термину; да су страх и храброст, мрак и математика једнако страшне као и лепе ствари, а вечите и непролазне... Најважнији утисак и оно што нас још увек држи је оно што је цео овај децембар, како год био напоран, кашљуцав и шмрцав, донео срећу и милион лепих тренутака, док смо заједнички, својим знањем, талентом и стрпљењем, нешто правили. И што смо то нешто направљено неком показали и што се то нешто некоме свидело, па смо у тој ланчаној реакцији сви поделили мало чаролије, мало позоришне илузије, мало традиције и мало свеже дечје среће. И тако. Сада смо, на крају полугодишта, на крају године и на крају крајева – сви срећни. Са своје стране, потрудићемо се да тако и остане.

Захваљујемо се стрпљивим родитељима што су храбро поднели да им деца по васцели дан проводе ван куће, драгим наставницима, који су за многе пробе имали разумевања, директорки, која је и поред блокаде рачуна нашла начина да нас почасти пецивима после наступа, наставнику Саши који више не ради у школи, али је дошао да овај наш рад испрати снимањем и постави предаставу на сајт, захваљујемо се публици која је заиста била дивна и пуна хвале, захваљујемо се Центру за културу што нам за све излазе у сусрет, чувају изгубљено и претварају у нађено, али се највише захваљујемо деци, која нам увек врате веру онда кад се чини да је све изгубљено и да више немамо снаге! Дајемо вам реч да је овако: у њима лежи снага, они су квака сваке бајке, зато ћемо их и даље чувати учењем, како једино и може – у учионицама, али и кроз илузије, кроз традицију, кроз позориште... И све што знамо дариваћемо њима, јер све што имају, они несебично дарују свима!

Свима желимо срећне празнике, мир, здравље и срећу!

Оља Новокмет

Марија Михајлов Ђорђевић

Данијела Станковић Ћулибрк